Iustitia – Quo vadis visoko obrazovanje?
Чланак који сам написао за лист Iustitia.
Чланак је доступан на сљедећем линку: Дејан Лучка – Quo vadis високо образовање?
Док су reality програми узимали мјесто документарцима на телевизији, а поп турбо-фолк улазио у срца некадашњих металика и панкера, врли људи су, у склопу модернизације нашег друштва, осмислили пројекат под називом приватно високо образовање. Пошто је државни Универзитет имао превисоке критеријуме и није дозвољавао да баш свако добије његов печат на хартији (осим ако није добио прилику да испод тезге купи исту), а потреба за дипломама је постојала код васколиког популуса, кренуло се у остварење ове замисли. Тако је, прије неколико година, зачет концепт „унапређења високог образовања“, који се огледао у отварању разноликих установа шароликих имена – данас акредитованог пословања, зарад узимања монопола државном Универзитету. У том периоду новостворене факултете су завршавали сви, од хигијеничарки у влади до контроверзних бизнисмена, а отварали су их ови потоњи. Да ли зарад добијања посла или ради остајања на позицији, није се ни питало. За диплому је била потребна која хиљадарка шушкавих новчаница и воља да се појавите на уручењу сертификата. Универзитети су ницали као печурке послије кише, а њихово пословање је од првог дана било засновано на принципу стицања новца, а не образовања квалитетног кадра. Велике хале некадашњих привредних гиганата, мало веће куће и тавани су претварани у оазе лаког добијања школске спреме, док су се стварале лоби групе које ће заступати интересе великог капитала људи који посједују приватно-школске установе. Како је у данашње вријеме факултет постао оно што је средином прошлог вијека била средња школа, младост је схватила да без дипломе нема ни берићета у овдашњим приликама. У складу са тим, пошто се на државним факултетима још увијек требала/треба добро загријати столица учећи много страница које замарају и не дају прилику за лагодан студентски живот, један дио раје се одлучио за лакши пут, који је поплочан малим напорима и сигурним добијањем свједочанства о завршеном високом школовању, недуго након уплате посљедње рате школарине. Она „куповина диплома“, која се у појединим случајевима дешавала на државним факултетима, самим тим је постала непотребна, јер се чиста `артија са рококо жигом, коју нико неће моћи оспоравати и преиспитивати, могла/може добити, уз много мање турбуленција, за приближно исти износ новца на новорођеним универзитетима. Приватна друштва која у својим статутарним циљевима имају ријеч „образовање“, ради поједностављивања пута до дипломе, су кратила велике књиге са државних универзитета, уз то подржавајући спремање испита из скрипти, не већих од тридесетак страница, да се не би студентарија мучила са ситницама (мада те ситнице некада спашавају животе). Уни-махала у приватним рукама такође је гласно говорила да је пролаз на испитима могућ и без учења, постављала једног професора да предаје и оцјењује седам, осам а некада и 70 предмета, снижавала критеријуме валоризације знања на ниво који иде добрано испод академске црте, док је у медијима рекламирала сигурно добијање дипломе. Све ово се радило и ради се уз труд да се згрне што више лове, притом не поштујући ни минималне академске захтјеве, квоте за упис студената које препоручује влада као ни правила моралног понашања која налаже етика. Захваљујући оваквој просвјетној политици, створено је хиљаде дипломаца који су се ухљебили у државним институцијама узимајући послове онима који су одустајали од многих провода да би друговали са књигом у неусловним и прохладним читаоницама. На крају у том комплоту нису изгубили ни академци, нити њихови учитељи. Губитак је пао само на друштво, губитак је пао само на Републику.
Међутим, осмишљени пројекат ту није стао, већ постепено граби на темеље будућности овог поднебља, на сам бањалучки Универзитет, уносећи једну ријеч испред ријечи „приватно“. Пуни назив подухвата сада гласи јавно-приватно партнерство у образовању (ЈПП). Јавно-приватно партнерство се законски дефинише као „облик сарадње јавног и приватног сектора, које се реализује удруживањем ресурса, капитала и стручних знања, ради задовољавања јавних потреба“. Постоји у више варијанти, а нарочито се примијењује у транзиционим државама које излазе из периода етатизма. У домену образовања, ово би се могло схватити као сарадња приватних и државних високошколских установа у циљу већ поменутог, фамозног унапређења високог образовања. Историјат смјелог подухвата сеже још у период централизације факултета бањалучког Универзитета под један кров. Овим се, наиме, хтјела постићи двострука функција: да Универзитет под своје окриље шапом захвати што већи број до тада самосталних институција и да се тако систем одлучивања у цјелокупној организацији сведе на узак круг главешина. План је био/јесте смишљен по старом, толико пута испробаном рецепту: уколико неко искаче из те хијерархије, лако ће бити ушуткан од стране осталих. Одлуке се доносе на врху, јединице испод слушају команду, а ситним везом се врши гомилање велике моћи на трону одлучивања. Факултети су изгубили самосталност, из чега произилази да критика која долази са њих и не може бити озбиљно схваћена, јер ће увијек бити прегласани гласовима с врха. Права власт се концентрисала у ректорату и около њега. Поред организационог дијела, акција провођења плана у дјело увелико тече и у осталим сферама. Користе се заобилазни путеви и договори кроз дијалог, што је у ствари само још један начин мазања очију студентској јавности на државним универзитетима. Тако, ако кренeмо ретроспективом, примјетне су одређене говоранције ректора УНИБЛ, који 2012. године изјављује да „не треба правити разлику између приватних и државних високошколских установа“ и приде, онако стидљиво, додаје да се разлика може направити у квалитету. У својим скорашњим говорима, главни човјек БЛ велеучилишта истиче да је један приватни факултет прешао праг препознатљивости и да је сада перјаница приватних факултета (и то не само у Републици Српској, него и шире), а самим тим да је за петама државном универзитету. Овакви иступи ректора, који би требало да штити интегритет институције Универзитета, нимало не охрабрују, поготово када се има у виду да ће крајњи резултат тога бити апсолутно фактичко изједначавање универзитета на свим пољима, у коме ће државна висока школа временом постати непотребна.
Знаци сједињавања уз приближавање су присутни у цијелој држави, па тако, имамо законски прописану Ректорску конференцију у којој са једнаким правом учешћа учествују два државна и неколико приватних универзитета, законски су изједначене дипломе и са једних и са других, а при конкурисању за мастер/докторат/посао не смије се правити разлика на основу стечене дипломе. Томе свакако треба додати и факт да исти професори раде и на државним и на приватним факултетима. Међутим, све ово се може бацити низ воду, док Универзитет у Бањалуци у пракси не призна дипломе са приватних привредно-образовних друштава, јер тржиште и даље тражи квалитет који пружа јавно образовање. Међутим, временом ће и тај квалитет бити бачен у запећак када се дође до једног од циљева будућег партнерства, који директно погађа студенте бањалучког Универзитета. Тај циљ је систематско пресловљавање диплома. Ситуација која слиједи из дила ће бити врло специфична. Тако, када се кроз систем провуче студент који је положио 34 испита на приватном факултету и један једини на државном, узимаће се да је он завршио државни факултет и добијаће диплому са печатом УНИБЛ. Студенти који су завршили основне студије на приватним факултетима, уписиваће мастере на државним, и тако добити признање својих диплома, а након тога ће докторате радити на приватним установама, уз учешће у комисији једног професора са државног факултета, чиме ће им бити признат докторат јавног Универзитета. Број оваквих и сличних комбинација је неограничен и то не само у погледу диплома. Када споменемо и огромну инфраструктуру коју посједује Универзитет, а која би се лако могла наћи у приватним рукама, јасно је зашто се толико потенцира сарадња јавног и приватног сектора у образовању.
Паклени план корачања ка ЈПП-у се, осим изјавама појединих професора и државних службеника, спроводи и перфидно од стране одређених елемената на нашем Универзитету. Ако бацимо око на универзитетски кампус, видимо да се у просторијама зграде бањалучког ректората могу наћи часописи у којима се на ексклузиван начин рекламирају приватне школске установе. Да иронија буде већа, неко на Универзитету издваја и новац за те часописе, тако да из џепа студената на државним факултетима, државни Универзитет индиректно рекламира оне који су му конкуренција. О нападним огласима и промотивном материјалу који се дијели у истом том кампусу, а у којима се позива на уписивање акредитованих институција, не треба трошити ријечи. Такође, на појединим факултетима и у ректорату могу се наћи и водичи за бруцоше у којима се представљају приватни бизниси везани за школство. То што нигдје у капиталистичком друштву не постоји овакво флагрантно рекламирање директних конкурената никога не занима. А можда нико и неће да га то занима? Оне ствари, које се чине мало лаганијим и опуштенијим, као што су заједничке презентације, штампање материјала, покушаји организовања заједничких апсолвентских вечери, заједничке научне конференције, симпозијуми и остала sci–апаратура само су почетак краја образовања какво је некада постојало на овим просторима. Као шлаг на торту и потврда овог писанија долази чињеница да се већ десило пар покушаја продирања приватних факултета међу државне, кроз сумњиве полу-тајне споразуме о размјени особља и постдипломским студијама. Ови уговори су осујећени на вријеме, али питање је дана када ће опет доћи на тапет.
У овом тренутку, законски су изједначене дипломе приватних и државних факултета, али у стварности, дипломама, у правом смислу те ријечи, се могу назвати само оне са државних институција у Републици Српској. Сијасет најразличитијих интрумената, почевши од оних легислативних завршно са политичким, се користи управо за провођење de iure ситуације (законског изједначавања диплома државних и приватних универзитета) у ону de facto (тржишно-образовног изједначавања диплома, путем пресловљавања приватних у државне дипломе). Све ово се догађа у времену када се минимизира улога државног сектора, и то управо од стране оних који управљају и раде у истом, а зарад ситних интереса и довршавања идеје слободног тржишта на источно-европски начин. Деградација друштвених вриједности кроз неуспјелу и срамотну приватизацију у реалном сектору проузроковала је варијабилне потресе у скоро свим привредним гранама. Фамозно пребацивање из друштвеног у приватно довело је до социјалне несигурности и владавине квазиаристократске мањине оличене у новонасталом богаташко-буржујском слоју над безочно опљачканим сиромашнијим дијелом популације. Међутим, све се то дешавало у подручју које ради за данас, које дјела и привређује у презенту. Будућност се није дирала, из ко зна којих разлога. Мајсторском техником (a la Pinochet), протеком времена, ред је дошао и на ту фамозну будућност кроз познату причу о постепеном неолибералном концепту урушавања стубова друштва, у коме се склања један капител за другим. Велика царица футура у једној држави се огледа у грађанима који ће је сутра водити и унапређивати, а такви грађани се стварају у школама. Понајвише у оним високим – универзитетима. Уколико сведеш на скрипта-смијурију памет једне земље, за остало се не требаш бринути. У већини режима у пропадању то раде непријатељски настројени убачени елементи и они који не желе добро тој земљи. Овдје су то урадили они који су друге називали издајницима и плаћеницима, док су они ситничарски тезгарили.
Да се погрешно не разумије овај чланак, високошколско образовање у приватним рукама није лоше. Напротив, примјери многих демократских држава показују да је то одличан систем за стварање мислећег слоја становништва. Лош је, међутим, балкански начин законског регулисања, оснивања, вођења, евалуације и рада образовних установа сумњивог квалитета. Уколико су вам рекламе велике, агитатори гласни, а цијене у ратама таман толике колико се може издржати, бићете прави избор за будуће „академце“. Квалитет студија и она луда жеља, коју неки млади људи и даље имају, да се нешто научи, више није толико ни битно. Стихијски, онако како тиха вода бријег рони изрека „књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорце“ мијења се и инфантилизује у звона браћо моја и акредитација, а не књиге и квалитет. Гледајући бешчашће којим смо окружени, закључак који се намеће је да нам се не пише ни црно нити разнобојно. Испис који добијемо ће бити једноличан и сив, помало и тужан, а у њему ће диплома за коју се требало учити бити идентична оној за коју је био довољан новац и жеља да се дође на уручење завршне брендиране потврде. Овом горућем проблему нашег образовања више нико ни не придаје пажњу. А и зашто би када знамо да овај народ још увијек није схватио ни чика Рајса, а Тесле се сјетио тек када су га комшије почеле својатати.
Платон је давно рекао да ће Атињани, ако Атина буде имала лоше обућаре, носити лоше ципеле, а да ће, ако Атина буде имала лоше учитеље, сама Атина нестати. Гледајући на ову сентенцу из данашње визуре, закључићемо: ако Република буде имала лоше универзитете, на крају је неће ни бити, јер неће бити довољно способних морнара да кроз буре и олује воде њен брод, који се љуља под налетима огромних таласа.
