Dejan Lučka | O društvenim i pravnim temama
Zahvaljujući opskurnom referendumu, diktator Recep Tayyip je dobio veća ovlašćenja. Baš kao što ih je herr Adolf dobio 1934. kada se nakon smrti tadašnjeg predsjednika Njemačke Hindenburga proglasio firerom, odnosno liderom i kancelarom.
Pisaću o jednoj pojavi koja ide rame uz rame sa ostalima. Pojavi koja u trenutku stupanja na scenu, sve naše noćne more istjera na površinu. Ona je odgovor na pitanje „Kako nas opet vode u rat?“. Ime joj je jednostavno: nedostatak normalne komunikacije.
Nakon internet zajednice i određeni austrijski političari su u svojim skorašnjim izjavama uporedili ponašanje prvog čovjeka Turske – Recepa Tayyipa Erdoğana, sa ponašanjem nacionalsocijalista i Adolfa Hitlera prilikom i nakon paljenja Rajhstaga. Zašto?
Dok su pučani sklanjani, predvodnici su se održali i u godinama koje su došle, stvarali su podmladak i nove narodne tribune, tribune sa punim ustima državnih preporoda i iscrtavanja granica. Koliko god nacionalnih boja imali, oni su uvijek bili na istoj strani, onoj stranputici na koju su slali sve ostale, sem svojih rođenih i sebe.
Стриктно гледајући слово Устава, републике нису имале право прогласити отцјепљење, јер је Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године забрањивао сецесију на начин на који су оне то извеле.
