Dejan Lučka | O društvenim i pravnim temama
Građani, njihove organizacije odnosno njihova udruženja u Republici Srpskoj mogu pisati zakone i slati ih u Narodnu skupštinu na razmatranje. Međutim, potrebno je da se prođu određeni koraci i ispoštuju određene procedure. U ovom tekstu ću objasniti na koji konkretno način se to može uraditi. Zakonodonosilački proces u širem smislu započinje izradom zakona i njegovim dostavljanjem nadležnom parlamentu.
Narodna skupština Republike Srpske usvojila je 28. septembra Nacrt zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija. Ovaj Nacrt se u javnosti spominje kao „Zakon o stranim agentima”, „NVO zakon”, „Zakon o agentima stranog uticaja”, „Zakon o stranim plaćenicima” i sl. Pa šta konkretno donosi ovaj Nacrt zakona?
Смисао и сврха модерног устава (конституције) је поред уређења саме државе/федералне јединице и њене организације, и то да грађанина/грађанку штити од насртаја саме државе/федералне јединице. Да дадне појединцу гаранцију да му држава/федерална јединица неће кршити његова права и слободе и да изложи која права и слободе грађани имају. Да буде брана свемоћи органа власти и свјетионик у немоћи оних који власт немају.
U ovom tekstu pokušaću na što jednostavniji način da približim postupak donošenja zakona. Donošenje zakona nije jednostavan proces i ponekada sve njegove faze znaju da djeluju dosta komplikovano. Naročito je ovo slučaj u Bosni i Hercegovini (BiH) u kojoj zbog federalne strukture postoji i različita parlamentarna praksa.
U Bosni i Hercegovini postoji sistem složenog unutrašnjeg državljanstva određen Ustavom BiH. Tako postoji državljanstvo BiH i entitetsko državljanstvo, odnosno državljanstvo Republike Srpske i državljanstvo Federacije Bosne i Hercegovine. U spoljnim odnosima prema drugim državama prihvaćen je princip prioriteta državljanstva BiH.
