kontakt@dejanlucka.com

Уништавање будућности Српске

Dejan Lučka | O društvenim i pravnim temama

Уништавање будућности Српске

Unistavanje buducnosti Srpske

Након читања Нацрта Закона о високом образовању Републике Српске из новембра 2015. године (у даљем тексту: НЗ), утисак је да ће образовање ићи путем којим је поодавно кренуло цијело друштво – путем јефтиног спектакла, квази реформи и лошег планирања будућности, уз уништавање и оног доброг што још увијек постоји.

Лоших рјешења у НЗ-у има превише, тако да би се о њима могла написати и књижица пристојног формата. О краљици футури се и не мисли, а на образовање се гледа са подсмијехом. Слично као у једном од претходних писанија поновићу: ако Република буде имала лоше универзитете/кроз лош систем/кроз лоше законе, на крају је неће ни бити, јер неће бити довољно способних морнара да кроз буре и олује воде њен брод, који се љуља под налетима огромних таласа.

Од конкретних ствари у НЗ-у споменућу само нека од дискутабилних рјешења:

У члановима 8. и 9. је практично наведено да студенти који студирају четири године неће бити „дипломирани“, већ ће само добијати ознаку да су завршили „основне студије“, док ће за назив „дипломирани“ морати да заврше и садашње „мастер студије“ у износу од 300 ECTS бодова укупно. Ове одредбе су једно од најгорих рјешења у историји високог образовања Републике Српске, уколико изузмемо мамутско-каптажни прелазак на реформски најављиван „Болоњски систем“. Прво, овим се директно унижавају дипломе студената који студирају четири године, јер ће морати да иду још једну годину на додатне студије, да би могли да добију назив „дипломирани“ у оквиру своје професије, док се настава, планови и програми појединих предмета и обим градива, на појединим факултетима, скоро уопште нису мијењали, усудићу се рећи деценијама. Ова конфузија је већ настајала и са преласком на трогодишње образовање на одређеним студијским смјеровима, и изазвала је толику збрку око назива, да је апсолутно нико није могао до дан данас ријешити. Наравно, увијек је боља солуција још више закомпликовати ситуацију са избацивањем досадашњих дипломских студија, него се позабавити озбиљним проблемима у оквиру високог образовања. Како ли ће се сада додјељивати „дипломе“ за први циклус? Друго, покушава се супротно од онога за шта је „Болоња“ намјењена – студије се продужавају и отежавају, умјесто да се олакшавају и своде на мјеру која је потребна за практични рад. Треће, наставни планови и програми, поједини професори и сами уџбеници нису спремни за овакву промјену. И једни и други и трећи су некомпатибилни и са садашњом поставком (превелики број предмета на појединим факултетима, велики број страница књига, застарјелост наставног материјала, тражење „учења напамет“, недостатак праксе итд), а поготово са оном која се планира у НЗ-у. На појединим факултетима се учи из литературе из треће четвртине прошлог вијека, а поприличан број њих уопште није усаглашен са тржиштем рада (али о томе наравно нема велике приче – битно је наврат-нанос донијети нови закон). Четврто, са овим би се направила велика збрка у називима старих и нових звања, у којој се не би знало ко је „дипломирани“, ко је завршио само „основни студиј“, ко је „мастер“, а ко „интегрисани“. Док је још књаз Милош прије два вијека говорио да се из закона треба изоставити „што је год излишно и опширно“, дотле наши творци закона сматрају да се из што опширнијих, уврнутијих и замућенијих одредби чини добро пучанству. Да не спомињем да би тотална пометња настала у погледу тога ко има колико знања и шта је „дипломирани“ према старом, а шта према новом систему – уколико је неко ишао четири године по старом систему и добио назив „дипломирани“, а неко сада иде апсолутно исте четири године, уз исти студијски програм, уџбенике и професоре, која логика се користи да се дође до закључка да он не заслужује исти назив и да само њему треба још једна (пета) година, да буде изједначен са претходником? Пето, опет – оваква поставка је апсолутно некомпатибилна са тржиштем рада у РС/БиХ, што би се лако установило, да су се прије израде нацрта радила потребна истраживања. Ово су само основне примједбе на ова два члана, којих има још много, које би биле примјереније за писање елаборације неуспјешности и лоших рјешења.

У члану 74, став 1. стоји: „Послије три неуспјела полагања истог испита, студент обавезно полаже испит пред испитном комисијом коју формира декан“. Рјешење по коме је обавезно формирање комисије послије трећег изласка на испит студента је неправедно и биће врло тешко проводиво у пракси. Такође, због таквог рјешења би дошло до великог застоја на факултетима који имају строже критеријуме при оцјењивању гдје је испит понекада тешко положити и из три изласка на исти, или на којима је потребно излазити по четири пута на испит да би се он тако, због своје величине, могао ријешити из дијелова. Ово поготово стоји и због компјутерског система рачунања пријава испита, који и онда када студент не изађе на испит, студенту рачуна број излазака као да је на испит изашао (пр. Универзитет у Бањалуци). Студентима се мора дати могућност изласка пред комисију по сопственој жељи, а никако им се комисија не смије наметати. Овако се њихова слободна воља ставља у оквире законодавног шкрабања.

Чланом 11. и 85. се наводи да су високошколске установе „универзитети и високе школе“. Давање статуса и свих права правног лица само овим установама, а да при том исти статус не добију и примјера ради факултети, је доказ колико израђивач нацрта није упознат са стањем ствари на терену. Док се у цјелокупном друштву развијених европских држава терет одређених послова спушта на ниже јединице, дотле се овим законом све настоји централизовати, односно централизација постигнута претходним рјешењима се покушава наставити, не гледајући ситуацију која постоји in vivo. Досадашњи модел централизације се показао као изузетно неуспјешан, и преписивање одредби са истим смислом је само наново просипање шупљег у празно. Уколико се иде према правим реформама, онда се морају прегледати прописи и пракса великог броја европских држава, узимајући њихова рјешења и са зрном соли их примјењујући код нас (гдје је то могуће). Ниже јединице боље раде и „послују“, а давање статуса правних лица факултетима увела би се и такмичарска атмосфера између њих, јер би се тако управе истих тјерале да буду успјешније од оних са других факултета. У садашњој поставци, као и поставци НЗ-а, увијек је универзитет ту да закрпи рупе неуспјешних управа и њихових експеримената. Одлично је бити до лактова у рјешењима из прошлих времена – када се живи у истим, али очигледно да појам такмичења у модерном друштву, са отвореним тржиштем, није познат израђивачима НЗ-а. Из конкуренције, па макар она била и на истој кровној институцији (универзитету), се може ићи у напредак. Наставком централног дјеловања одржава се статус кво, који не води ничему, сем стагнацији.

У члану 6, став 6, у погледу уписа на други циклус студија стоји: „У поступку уписа кандидата из става 5. овог члана високошколска установа не може вршити еквиваленцију раније стеченог звања на другој високошколској установи.“ Није ми баш најјаснији став око „еквиваленције раније стеченог знања“ Да ли то значи да универзитет не може аутономно одлучити да ли је знање одређеног студента на одређеној високошколској установи на првом циклусу добро? И да га због тога мора уписати на други циклус студија, иако је његово знање недовољно за виши ниво студирања? Да ли је ово начин да се сумњиве „високошколске“ дипломе од разних „универзитета“ у приватном власништву лагано „оперу“ на државној високошколској установи, путем студија другог циклуса?

У члану 61, став 1. стоји: „Наставни предмети током студирања у правилу су једносеместрални“. Једносеместралост предмета се у досадашњем току примјене Декларације из Болоње показала као апсолутно неуспјешан модел у коме се не могу квалитетно и у цјелини обрадити студијски програми на појединим обимнијим и захтјевнијим предметима. Такође, сам став члана је у директној колизији са чланом 64, став 3. који гласи: „Настава појединачних предмета, по правилу, организује се и изводи у току једног семестра, једног триместра или једног блока, а најдуже у току два семестра или три триместра“. Из ових одредби није јасно да ли је настава једног предмета обавезно једносеместрална или двосеместрална и да ли су предмети једносеместрални или двосеместрални. Андрић је у писанију „О Вуку“, рекао да треба писати „смирено и студиозно, без пригодничарске намене и журбе“, чега се очигледно баш и нису држали творци законских редова.

У члану 5, став 1. стоји: „Приступ високом образовању имају сва лица која су завршила четворогодишњу школу у Републици и Босни и Херцеговини […], као и ученици који су завршили средњу школу у иностранству“. Овом одредбом се ученици трогодишњих школа у РС/БиХ стављају у неповољнији положај од истих у другим државама, јер је могуће, тумачењем ове одредбе, да на факултет у Републици буду примљени ученици који су завршили трогодишње средње школе у иностранству, док то не могу урадити они који су завршили трогодишњу средњу школу у РС/БиХ. Иако се касније наводи да се из иностранства може признати „исти ниво образовања“, питање је да ли ће се нпр. образовање одређене трогодишње школе у Хрватској у РС/БиХ признати на нивоу трогодишњег или четворогодишњег образовања РС/БиХ (како ће се одредити шта се у другој држави учи за три или четири године). Зашто се то оставља пракси, када би се једноставним додавањем пар редова у први став, неизвјесност могла отклонити?

У члану 73, став 6. стоји да „студент стиче услове за упис наредне године ако је у студијској години у коју је уписан остварио 60 ЕCTS бодова“. Опет је очигледан недостатак истраживања онога ко је писао нацрт закона. Наиме, број студената који редовно испуне 60 бодова, односно број оних који „очисте“ годину на вријеме је енормно мали у односу на оне који то не ураде. Овим би на појединим студијским програмима имали само неколико студената по години, што доводи у питање и њихову оправданост. Овакво рјешење је апсолутно неправично за студенте, а поготово оне студенте који студирају на оним факултетима на којима је због специфичности, обима градива и тежине неријетко врло тешко остварити овај услов за упис наредне године. Овај члан би био правичан да су сами студијски програми, литература, особље, наставни материјали и начин учења и памћења који се тражи хармонизовани са успјешним европским моделима… Међутим, наставни планови су застарјели, уџбеници су у доста случајева превелики, непрактични и мислима у прошлом стољећу, а на доста установа недостаје и основни материјал за рад.

Лоша израда НЗ-а је таква због неколико чињеница, које нису урађене како треба прије и у току његове израде:

Прије свега, никаква истраживања нису урађена да се види у ком смјеру би НЗ требао да иде, већ се истом приступило без коришћења инструмената погодних за то, без Вуковог принципа да „ријечи треба мјерити, а не бројати“.

Званична истраживања и евалуације, која би обухватила све области које нису добро функционисале, нису одрађена по питању успјешности досадашњег модела Закона о високом образовању. Дакле, сви причају како закон није добар, али се не провјерава на стручно-научно-практичној подлози шта то конкретно шкрипи у његовој имплементацији. Нови приједлог закона би требао бити заснован на независним и транспарентним истраживањима. У супротном, без добре стручно-научно-практичне и аналитичке подлоге, нови закон се не треба ни доносити, јер постоји могућност да се тако задрже старе бољке, а да се притом уведу и нова погрешна и непримјењива рјешења. Досадашњи модел законодавања не иде уопште према трајности закона, већ према још једном у низу лоших закрпа зарад одређених циљева.

У разматрање при изради НЗ-а нису ушле сугестије, стручни и критички радови академских грађана који су у лично име давали осврт на неуспјешне ствари у садашњем закону, а такође ни рјешења из тих радова нису узимана у разматрање при изради НЗ-а.

Академска заједница је само на основном нивоу била укључена у писање НЗ-а.

При изради НЗ-а нису се контактирала сва званична представништва студената, да дају своје сугестије у погледу израде НЗ-а, и да учествују у изради НЗ-а. Ваљда се Закон о високом образовању доноси ради студената, а не форме ради, за рачун народних посланика у Народној скупштини.

Добар нацрт закона се треба припремати годинама од стране научне, стручне и студентске јавности, као што се то ради у озбиљним државама које имају успјешне образовне системе у свијету. Он се никако не смије гурати, идући ка што хитнијем доношењу нових рјешења, уз тек пар мјесеци припреме. Такав модел се у многим државама (па и нашој) показао неуспјешним у свим сферама друштва и зато је брзо доношење једног закона, без испуњавања претходно наведених критеријума, рецепт за неуспјех и суноврат високог образовања у Републици Српској на само дно образовања у цијелом свијету. „Добра ријеч не коштује новца“, а поготово добро образовање „не коштује“ новца, и то би требали да знају и врли израђивачи овог НЗ-а. Све ово, ради будућности саме Републике.

Ово су биле само неке од примједби на НЗ. Практично би се цјелокупан НЗ могао довести у питање када би се кренуло са детаљном елаборацијом и критиком предложених рјешења. Много боља солуција од мијењања постојећих приједлога у НЗ-у, је да се НЗ повуче из процедуре и да се приступи изради текста новог закона. Првенствено, потребно је да се приступи детаљној анализи важеће законске регулативе у овој области те да се добре одредбе задрже, а оне неадекватне стручно сагледају и измијене. Потребно је, такође, направити и упоредну анализу рјешења у региону и иностранству, са посвећеношћу практичним стварима у спровођењу закона. Овог пута, требало би да се приступи изради новог закона са стручним анализама и истраживањима, која би се направила прије његове израде, уз укљученост цјелокупне академске заједице, са представницима свих студентских организација. Најбитније од свега, изради закона не треба да кумује политика или интереси појединаца, него само и искључиво интереси унапређења образовања, потреба на тржишту рада и потреба на научном поднебљу Републике.

Вјерујем да НЗ у овој форми какав је дат, никако не одговара интересима академске јавности, а да је будућност Српске, са оваквим законодавним рјешењима, која се у све лошијем облику појављују у свим областима, иста као и будућност пољских официра у Катинској шуми…


Цитати и одређене реченице су парафразиране из:

Нацрт Закона о високом образовању Републике Српске [новембар 2015]

Љубомир ИВ. Јовић, Језик закона, [Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1995]

Иво Андрић, О Вуку, [Рад, Београд 1977]

Насловна фотографија: Улаз у Народну скупштину Републике Српске [Преузето са: Alternativna televizija Banja Luka]

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *