Велико ништа у систему који лаже

Јуче је кроз дводијелна Јутјуб-фејсбук врата ушла нова пјесма Београдског синдиката. Њен текст је посвећен систему који лаже и борби која би требала бити стална брана против мреже обмане и тираније која нас окружује. Интернет популација, већином она са ознаком -40, је са одушевљењем дијелила/дијели протестну мелодију која говори о томе да требаш мислити својом главом и устати из клечећег положаја реагујући на свакодневна понижавања.

Међутим, веома занимљиво у овом епифанијском нотном открићу је то да се на пјесму загријавају скоро сви који је послушају: и они који су дио система, и они који га подржавају и они који су оштро против њега. Полуге система аплаудирају римама уз мисао да су баш они онај здрави сегмент друштва који скида кацигу када дође вријеме да се пендреком удара по ребрима демонстраната. Присталице система сматрају да они подржавају здраве дијелове вјерујући свјесно и несвјесно да и нису дио строја, а они који су контра обрасца машине, против су са разлогом, јер је нешто труло у државама југословенским. Плуралитет свиђања нема обрнуте пропорције, стих се примио код скоро свих. Пјесмицу ће наредних дана звиждуцкати уморни млади радници који дају леђа за цркавицу која ће се ускоро моћи поредити са оном коју добијају трудбеници у мас-производњи у Тајвану. Пјевушиће је студенти којима сваки дан систем смањује и оно мало права што имају, а повећава им само цијене хране у мензама и смјештаја у студентским домовима. У себи ће је понављати незапослени са жељом да једном прерасте у збиљу, а презапослени ће је призивати у својим сновиђењима. Али заједничко за све скупине је да ће у глобалу оне учинити велико ништа да се рима преточи у стварност. Да, многи ће маштати како се свргава власт и како се иста у затворе шаље заједно са опозицијом, али неће учинити нити један корак да до истинске револуције дође. А кораци почињу од личног окружења, не од насилног упада у институције система. Када треба расправљати о горућем проблему за свакодневно живљење и видјети како се он може превазићи, многи се не појављују на састанцима станара зграде, не одазивају се на позиве студентских организација, испаре први на синдикалним окупљањима, у корпу за смеће шаљу писмена са датумима одржавања савјетовања за налажење посла. Скоро нико се не цима, а сви у главама сањају промјену.

Мимо овоземаљских проблема грађана, у већој игри, опозиција свргава власт са жељом да она успјешније ради оно што власт одлично спроводи у дјело, а то је велико ништа. Власт оптужује опозицију да издаје све и сваког, идући ка томе да само она зна правилно и на исправан начин спроводити четворогодишње планове великог ништа. А успјешност у спровођењу великог ништа уопште није тешко остварива. Када може Сјеверна Кореја у финалу Мундијала расточити Бразил са 8 напрема 1, зашто би досезање великог ништа код нас било ишта другачије од тог успјеха? Велико ништа осликава ово друштво и саму срж већине покрета на испаћеном парчету земље некада зване Југославија. Велико ништа на дјелу, велико ништа у плановима, велико ништа у збиљи. Индиферентност и незанимање уз повремено „ложење“ осликава свакодневицу великог ништа.

Као што се за деведесете говори: „Ми ту нисмо могли ништа“, „Много смо ми били мали да дирамо у планове великих“, „То су нама намјестили“, тако се за данашњицу налазе оправдања: „Само луђаци иду против система“, „Не можеш се са рогатим бости“, „Ћути, добро нам је овако, само да се не припуца“, „Одлично је нама, погледај како они у Африци немају `љеба да једу“ итд. Гледајући из моје удобне столице и једна и друга и трећа оправдања су у исто вријеме истинита и смијешна. Истинита су јер појединац тешко може против уигране машине, и врло често губи у биткама са рогатим, али су смијешна баш зато што су то оправдања, а она се налазе онда када ниси био довољно добар да побиједиш. Онда када ниси Сале Ђорђевић да је убациш у задњој секунди, или када ниси Панчев да је хладнокрвно смјестиш у мрежу записујући се у историју. А скоро сви за себе мисле да су побједници. Скоро сви о систему исто промишљају, али ријетко ко то гласно каже. Скоро сви би да протестују, али први остају у кућама када протести дођу. Скоро сви воле своју државу, и издајице су им они који су као такви етикетирани… а када временом и сами постану издајице, схвате да су ћутећи постали дио лудила. Скоро сви воле када наши побјеђују, али када губе, онда су најгори. Скоро сви знају да ништа не ваља, али опет не чине ни најмањи напор да се покренемо са мртве тачке. Скоро сви су дио индолентне већине која од шуме не види дрвеће.

Ријетко шта се постиже преко ноћи, а поготово велике промјене. Мали кораци су рјешење. Када се почињу градити грандиозни пројекти, зида се цигла по цигла и тако се идеја и машта претварају у стварност. Судије, држава, власт, систем – сви они долазе из народа, а то значи и од појединца. Појединац као јединка је често невољан да било шта учини, али није немоћан, само ако има воље да буде зидар који слаже циглу по циглу. Зато као појединац, пјевуши пјесму БС-а, али сљедећи пут када видиш да момак удара дјевојку на улици, приђи и покушај зауставити то. Учлани се у организацију која ради позитивне ствари и унапређуј своју околину. Напиши текст о ономе што те тишти и објави га. Не бој се рећи шта мислиш, незаинтересованост убија, а оштре ријечи су одличан лијек за летаргију. Оснуј са другарима интересну групу, неформалну организацију или удружење грађана и учини напор да овај свијет буде бољи. Када сљедећи пут буду протестовали они које подржаваш, одвоји пола сата свог времена и придружи им се. Помози сиједом комшији да напише одговор којим ће зачепити уста Комуналном предузећу које га поткрада годинама. Када видиш позив за занимљиво предавање, отиђи на њега и додатно се образуј. Не дозволи да ти формална школа укине праву цјеложивотну едукацију. Са тим ћеш градити будућност друштва. Помози старом од рођака у његовој борби са незајажљивом банком. Истражи пресуде, законе и дописе. Нађи рупу и буди дио његове побједе. Дијели знање које стекнеш са другима. Колико год се оно продавало, знање није класична роба, већ опште добро које мора бити једнако доступно свима и у чијим благодетима треба свако да ужива. Успротиви се већини онда када мислиш да она гријеши, ма како то непопуларно било. Критикуј када мислиш да треба критиковати. Придружи се другарима који уређују двориште твоје зграде, када видиш да раде нешто корисно на њему. Потпиши петицију, онда када она унапређује живот тебе и твоје околине. Поклони матурску хаљину или одијело онима који си то не могу приуштити. Волонтирај на догађајима који чине разлику. Дај крв у најближој установи која је за то опремљена. Донирај коју новчаницу позивом. Научи нови језик и покрени се, да би сутра могао, кроз контакте које си остварио, да правиш будућност овог комада земље. Дођи на састанак станара зграде, студентске организације или синдиката и јасно искажи своје мишљење и покушај бити инцицијатор промјене. Када видиш корупцију, пријави је. Колико год се чинило да то не мијења ништа, једном ће уродити плодом, а то једном некада чини разлику. Изађи на изборе, ма колико исти били крадени. Када 90% становништва изађе да бира, а буду покрадени, до када ће се та крађа моћи одржати? Сам направи промјену не чекајући Годоовско масовно незадовољство.

Уради нешто, само да то нешто не буде велико ништа. Рецепт за успјех је јасан – ради супротно од онога што раде полуге на врху система, иди малим корацима и слушај савјест. Довољно је само то, од што више људи, и систем ће постати бољи. Не мораш да се тучеш са полицијом, бјежиш од агената Штазија, зазиреш од Секуритатее или проживљаваш тортуру у мрачним подрумима. Велика и истинска револуција не почиње тако што хиљаде људи устане одједном, него тако што један по један човјек промијени свијест и почне радити мале ствари које чине разлику. Направи скретање од којега ће свијет постати љепше мјесто за живот. То је свакако боља опција него пјевушење пјесме БС-а и критиковања свега и свачега у башти кафића, док ти револуција пролази кроз машту, испред очију.

Насловна фотографија: Screenshot направљен на споту за пјесму „Систем те лаже“ од Београдског синдиката